U no­vo­i­zgra­đe­nim ba­ra­ka­ma, u nik­šić­kom na­se­lju Gra­ča­ni­ca, je­dan od sta­no­va lo­kal­na upra­va gra­da opre­di­je­li­la je za še­sto­čal­nu po­ro­di­cu Be­ri­ša, ko­ju či­ne sa­mo dje­ca, jer su ih ro­di­te­lji na­pu­sti­li. Stan je, ka­za­la je osam­na­e­sto­go­di­šnja Zu­ra­fe­ta, za njih ostva­re­nje jed­nog sna, da ima­ju na­po­kon krov nad gla­vom jer kad su ih ro­di­te­lji na­pu­sti­li je­dva pre­ži­vlja­va­ju. Po­što je me­đu njih šest ona do­ma­ći­ca i ta ko­ja bri­ne da ima­ju ma­kar po­ne­što spre­mlje­no od hra­ne, na­gla­si­la je da su im na­mir­ni­ce pri­o­ri­tet. Pa­ket Ban­ke hra­ne, ko­ji im je uru­čen po­sred­stvom „Da­na”, po­seb­no je ob­ra­do­vao osmo­go­di­šnje bli­zna­ki­nje Ša­ki­ru i Bi­na­ku ko­je su od­mah po­se­gle za slat­ki­ši­ma.
– Dva sta­ri­ja bra­ta ra­de raz­ne fi­zič­ke po­slo­ve ka­ko bi nam obez­bi­je­di­li ma­kar naj­o­snov­ni­je od hra­ne. Se­stra Sa­ni­ja, ko­ja je uda­ta, kad mo­že po­mog­ne nam. Ima da­na ka­da ne­ma­mo ni­šta za je­lo, ali ću­ti­mo i tr­pi­mo, po­go­to­vo sa­da ka­da smo na­kon pro­đe­nih broj­nih pro­ble­ma do­bi­li svoj krov nad gla­vom. Hva­la Ban­ci hra­ne jer na­mir­ni­ce ko­je smo do­bi­li pu­no nam zna­če, is­pri­ča­la je ona.
Ži­vo­ta ko­ji su ži­vje­li do ne­dav­no Be­ri­še ne že­le da se sje­ća­ju, kao ni to­ga da su ih ro­di­te­lji na­pu­sti­li. Zu­ra­fe­ta od ra­nog dje­tinj­stva ra­di sve kuć­ne po­slo­ve, i tru­di se da od ono­ga što se za­tek­ne u ku­ći spre­mi bra­ći i se­stra­ma ka­kav-ta­kav obrok. Dok sta­ri­ja bra­ća Sul­tan i Sa­mir pri­hva­ta­ju da po ci­je­li dan ra­de bi­lo ka­kve fi­zič­ke po­slo­ve, Ša­ki­ra, Bi­na­ka i pet­na­e­sto­go­di­šnja Fa­ti­ma idu u ško­lu, a po po­vrat­ku po­ma­žu se­stri u ku­ćan­skim po­slo­vi­ma. Me­đu­tim, iako su do­bi­li stan u dvi­je pro­sto­ri­je ne­ma­ju ama baš ni­šta od na­mje­šta­ja. U jed­noj so­bi, is­pri­ča­la je Zu­ra­fe­ta, spa­va­ju Sa­mir i Sul­tan na po­du, kao i njih če­ti­ri ko­je su u dnev­noj so­bi. Bez kre­ve­ta i po­kuć­stva iz­u­zet­no je te­ško, a i hlad­no im je po­što ne­ma­ju ni špo­ret.
– Sve što ima­mo su dva sta­ra du­še­ka i ne­ko­li­ko će­ba­di, a gri­je­mo se na kva­vrc­nu peć ko­joj ra­di sa­mo je­dan gri­jač. Kad tre­ba ne­što da sku­vam po­zaj­mim od kom­ši­ja re­šo, a i po­su­đa sko­ro i da ne­ma­mo, ka­za­la je Zu­ra­fe­ta.
Upr­kos ne­da­ća­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju, kod Be­ri­ša uvi­jek će­te vi­dje­ti osmi­jeh. Nji­hov stan bez po­kuć­stva ipak odi­še lju­ba­vlju njih še­sto­ro ko­ji s ra­do­šću sva­kog ko im do­đe na vra­ta po­zi­va­ju da uđe. Me­đu ri­jet­kom su rom­skom dje­com ko­ja, iako u ve­li­kim pro­ble­mi­ma, ni­je­su iza­šla na uli­cu da pro­se. Zu­ra­fe­ta po­ne­kad po­moć za­tra­ži od nik­šić­kog Cr­ve­nog kr­sta i ka­ko je re­kla, kad god ne­što ima­ju, uvi­jek im da­ju. I ne­dav­no je, ka­za­la je, bi­la kod njih ra­di po­kuć­stva, ali u skla­di­štu te or­ga­niz­ci­je tre­nut­no ni­šta slič­no ne­ma.
– Uko­li­ko ne­ko ima u svo­jim do­ma­ćin­stvi­ma bi­lo šta od na­mje­šta­ja, ko­ji mu ni­je po­tre­ban, mo­gao bi nam po­klo­ni­ti, jer bi nam ta­ko mno­go po­mo­gao – ka­žu dje­ca Be­ri­ša.
B.B.